Ventus

Kim Elena, s urođenim deformitetom spina bifida, korisnica invalidskih kolica, student društvenih nauka: „Rođena sam sa spina bifidom. Odrasla sam na selu. Tamo je sve bilo lakše. Sada živim u gradu, što je naravno u početku bila velika promena. Prepreka je znatno više, mnoge zgrade nisu pristupačne za invalidska kolica i često morate prvo da smislite kako da uđete. Ali uvek ima kolega studenata koji mi pomognu. To vidim kao veoma pozitivno. Na kraju krajeva, život je uvek premošćavanje barijera, čak i u zajedničkom životu ljudi. Pritom je mnogim ljudima potrebna podrška i to je upravo razlog
zbog čega sam donela odluku da se odlučim za društvene nauke.

Inače, invalidska kolica takođe mogu biti prepreka, više prepreka nego pomoć. U životu sam vozila mnoga invalidska kolica, od kojih su neka bila veoma neprijatna. Nekada su drugi donosili odluke umesto mene, a sada ja odlučujem sama. Odlučujući faktori za mene su kvalitet sedišta i optimalno podešavanje. To primetite odmah nakon što provedete prvi dan u invalidskim kolicima. I zapravo to primetite čim sednete. Takoreći odmah. Tako je.“

Kevin ima nakon nesreće na poslu nepotpun sindrom paraplegije TH 11/12, korisnik je invalidskih kolica, koji se bavi nordijskim skijanjem, vejkbordingom, kajtingom i vozi bicikl s ručnim pogonom: „Ja sam od početka krenuo sa hendikepom. Kao mali dečak morao sam da nosim gips dve i po godine zbog oštećenja zgloba kuka, zatim sam morao da vežbam na posebnoj gimnastičkoj spravi, a nisam smeo da idem na časove fizičkog vaspitanja do svoje 14. godine. Onda sam krenuo i nadoknadio sve u sportu. Pokazao sam da to mogu. 2002. godine sam imao nesreću. Radeći na krovu, propao sam kroz skelu i pao deset metara. Od tada sam paraplegičar. Tada sam sebi prilično brzo postavio pitanje: Da li će to sada i dalje da ti smeta? Ne, odgovorio sam sebi
i prihvatio izazov.

Borio sam se i pritom uvek pobeđivao. Postao sam nordijski skijaš i bio sam deo nacionalnog tima za Paraolimpijske igre 2006. godine u Torinu. Dobro znam da se može aktivno učestvovati u životu. Samo treba da to želiš. Moja invalidska kolica moraju to da izdrže. Čak i ako nisu fiksno zavarena, trebalo bi da je moguće približno tako voziti. Najvažnija je stabilnost, to je ključno. Mora da budu baš čvrsta, kao što sam ja. Uostalom, moj moto je: „Korisnici invalidskih kolica ne znaju za bol!“

Marijana, boluje od nasledne spastične paralize kičme, korisnica je invalidskih kolica i svetski putnik: „Od 2006. godine sam toliko hendikepirana da su mi potrebna invalidska kolica. U početku sam se veoma plašila da zavisim od pomoći drugih, da budem izolovana i usamljena. U stvari je suprotno. Naravno da mi treba pomoć, ali tu pomoć dobijam kad god mi zatreba. Morate biti odlučni,
morate da se zalažete, ali ima toliko ponuda da je čovek uglavnom dobro zbrinut. Postoje čak i stvarne prednosti kada se putuje, jer se osobama sa invaliditetom daje povlašćeni tretman.
Takođe je postignut ogroman napredak u medicinskoj nezi i pomagalima. Moderna invalidska kolica danas su tehnički mnogo bolja nego pre nekoliko godina. Za mene je pri izboru invalidskih kolica često odlučujući prvi utisak. Invalidska kolica moraju da mi se svide na prvi pogled. Na kraju krajeva, ako već ne možete da hodate kako treba, ne morate uz to da budete
još i u ružnim invalidskim kolicima, zar ne?
Ali najvažnije mi je zapravo da sedim udobno. Invalidska kolica moraju da budu napravljena baš kao za mene. To se primećuje u vožnji, kada su lagana i okretna, tada se jednostavno osećam bezbedno i mnogo prijatnije.“

Rene, boluje od tetraplegije C5/C6 nakon saobraćajne nesreće, već godinama je korisnik invalidskih kolica, a zaposlen je u kompaniji Ottobock: „Testiranje invalidskih kolica je moja profesija. Sa više od 20 godina
praktičnog iskustva mogu tačno da procenim njihov kvalitet i vozne karakteristike. Ponuda kompanije Ottobock da radim ovde na lokaciji Königsee u Tiringiji za odeljenje Mobility Solutions bila je savršena prilika za mene. Na taj način mogu aktivno da pomognem sebi i svim ostalima koji imaju sličan hendikep kao i ja. To je izvrsno, kao i to kako su me kolege prihvatile. Vozim kolica Ventus već četiri meseca, ja sam dugogodišnji tester. Od samog početka, konsekventna lagana konstrukcija i kompaktan dizajn bili su u fokusu razvoja. U idealnom slučaju, lagana konstrukcija znači smanjenje težine – na primer korišćenjem aluminijuma ili smanjenjem debljine zida cevi i materijala uz u isto vreme optimizaciju stabilnosti. Sa kolicima Ventus smo do maksimuma povećali uštedu na težini koju je kao rezultat
ovog i najkompaktnijeg mogućeg dizajna uopšte moguće postići. Danas sedim u aktivnim invalidskim kolicima čvrstog okvira koja sa što manje materijala izvlači maksimum od invalidskih kolica. Lako ulazim i izlazim iz automobila četiri puta dnevno. A svima koji to znaju dobro je poznato šta znači kilogram manje ili više. Za mene su kolica Ventus merilo u svakom pogledu, posebno u svom cenovnom segmentu. I takođe mislim da izgledaju prilično dobro sa svojim jednostavnim dizajnom.”